Veliki Mrmot uzvraća udarac !

Aleksandar  Damnjanović iz Beograda, je zaljubljenik u prirodu, planinar, biciklista i kajakaš. Pre svega avanturista. Njegova “životna” avantura je prelazak Pacific Crest Traila, najduže pešačke staze u Americi, ali i na svetu. Od granice sa Meksikom do Kanade,dugačka je 4300 kilometara. Staza koju još niko iz Srbije nije prepešačio u celini!

Prvi put Aleksandar je probao  2022. godine i dobro mu je išlo prvih 2000 kilometara kroz pustinju i planine Siere, sve do momenta kada je saznao da supruga mora na operaciju. Zna se šta su prioriteti u životu, pa ni Aca tada nije imao dilemu. Napustio je stazu.

Sada pokušava da završi izazov. Sredinom marta,ove godine, krenuo je ponovo sa starta u gradiću Kampo na meksičkoj granici, sa namerom da do avgusta, pređe oko 6 miliona koraka i stigne do Kanade gde bi ga čekala porodica da, zajedno, nastave istraživanje američke divljine u iznajmljenom kamperu.

Najteži je početak

Do cilja ga čeka mnogo izazova. Pustinja, planine visoke 4000 metara, sneg. Puno šuma i životinje koje tamo žive - medvedi, planinski lavovi, zmije…malo vode i još manje  hrane i, miminum  baš minimum komfora! Stalni umor se podrazumeva. Zapravo, ne može ni da zna šta ga čeka na putu od 4000 kilometara, koliko god se pripremao. Zato je bitno biti prilagodljiv i “jak u glavi”, prepričava Aca svoje prvo iskustvo na “Pacifičkoj stazi”.

 “Moja filozofija je bila “ If You don’t have a plan, You can’t screw up!”, odnosno  ako nemaš plan, nećeš ni pogrešiti, tako da ja, zapravo, nisam imao neki plan. Moraš biti spreman na improvizaciju, da 6 meseci živiš kao beskućnik i da to prihvatiš. Najteže je prvih 7 dana kada stalno misliš na kuću, posle “utrneš i hodaš.”, kaže Aca za O radio.

 “ Nikakve podrške tamo nema. Sve je na tebi. Nije kao ovde, recimo na Fruškoj gori, gde svuda imaš neke objekte, planinarski dom i slično. Ovde nema ničeg i sve  je tvoj izbor, da  izabereš na ruti gradić gde možeš da siđeš u nabavku. Ostalo je pustoš. Ritam hodanja se nameće u odnosu na to koliko još imaš do sledećeg izvora hrane ili vode. Meni je najduži potez između “civilizacije “ bio 9 dana! I onda znam, nosim hrane za 10 dana, i vodu, i nadam se da će biti dovoljno. “

Jedna od najvažnijih stvari je higijena. Iako su uslovi veoma skromni, bitno je održavati kakvu takvu higijenu, naročito nogu, da ne bi došlo do ojeda i upala što može da vas uspori ili pošalje kući.

“ Nisam nosio nikakve kreme, nosio sam samo labelo. Od sunca se štitim bradom i šeširom. Bitno je što pre da uhvatiš ritam, da se hraniš pravilno i imaš neku rutinu. Ima ta filozofija na stazi “leave no trace” to znači da ne ostavljaš tragove, ne bacaš otpatke, kad vršiš nuždu da sve zakopaš. Neko kaže da moraš i da nosiš sve u kesi, ima ko to i radi, ali ja nisam. Bitno je da se ne ojedeš. Stopala da su čista da se ne nažuljaš. Ja sam koristio neke male maramice, dehidrirane, kao tabletice. Ti kapneš na njih par kapi vode i one se rašire. Totalni SF. To je normalno tamo. Kroz pustinju nemaš previše lokacija da se kupaš. Kad god odeš do grada onda se izbanjaš za sve novce. Na 2 mesta smo našli tople izvore iz doba indijanaca. Tamo se čvariš dok ti ne otpadne sva koža sa tabana. Bude tu interesantnih mirisa, da budem iskren. Imam ta iskustva sa planina. Prvo ti se gubi čulo mirisa, onda gubiš apetit, jer ne osećaš miris. Kada se svi usmrdimo, ne primećuješ, ali onda se desi da stopiraš i  uđeš u  auto koji miriše. Vidiš vozačevu facu i onda skontaš - šta,bre, ovo smrdi?! A da, to smo mi…”

U zemlji medveda, najopasniji su ljudi

Iako se, uglavnom, hoda u društvu, dešava se da si na nekim deonicama sam. Sam u šumi, u sred nedođije i to u šumi u kojoj su divlje životinje normalna pojava. Ipak, Aleksandar tvrdi da se ni jednog trenutka nije plašio u prirodi.

“Ja sam za tih mesec i po dana u pustinji, video 4 zvečarke koje nisu baš ni zvečale, bile su mirne. Vodio sam računa da sve držim u šatoru, ranac, patike…. Dešavalo se da ljudi ostave ranac ispred. U toku noći se podvuče neka zmija. Isto je bilo i u Sijeri, gde ima planinskih lavova, puma, medveda…Mi kad smo išli, u ranoj sezoni, nije bilo puno životinja. Vidjali smo tragove i jednog medu smo videli pred kraj, u severnoj Sieri, blizu Lake Tahoa. Bio je ispred nas i išao stazom  pa smo pravili buku da ode, ali nije nas ni primetio. Viđali smo srne i  jelene i čuli smo šakale ali ih nismo sreli. Dosta je to bezbedno. Ljudi su najopasnije životinje. Uvek mi je neugodnije bilo kad smo blizu puta i civilizacije, više sam se plašio da ne dođe neka pijandura da me opljačka. Što se životinja tiče, glavna stvar je da im ne daš hranu. One dolaze zbog hrane. U svim nacionalnim parkovima si obavezan da nosiš jednu plastičnu posudu koja se zove “bear canister” i u kojoj držiš hranu i sve što miriše, jer to medvedi ne mogu da otvore. Drugo pravilo su “bear bag” posebne vrste tkaninea koje medved ne može da pocepa. Prebaciš neki kanap preko drveta i vežeš na visinu. Ti medvedi su opaki likovi, brzi su, penju se na drvo. Pravljeni su za te predele. Na Aljasci sam video  jedan snimak iz kampa šta medved uradi kada nanjuši hranu u kolima. Bukvalno pocepa kola kao konzervu. Odvali vrata, otkine gepek samo zato što je namirisao čokoladicu na sedištu. Oni su u tim kampovima stavili i “bear boxove”, ormare koji se otvaraju na poseban način i tu se drži hrana. Ako dođe meda, nanjuši hranu ali ne može da uzme. Onda vrišti i jauče, pa sve u kampu probudi, i onda i oni vrište i jauču da ga oteraju i bude šou! To je jedino neka opasnost. A veruj mi, kada legneš i pogledaš nebo iznad sebe sa milijardu zvezda, ne pada ti na pamet da se plašiš, nego, jednostavno, samo uživaš kako te kugla zemaljska voza a ti si na prednjoj šoferšajbni i uživaš!”

 Veliki mrmot

 “Na Pacific Crest Trailu svi imaju neki alter ego, neko “trejl ime”. Moje je bilo "Veliki Mrmot". Dok ste tamo, vi niste Džek, Alex ili šta već, nego "Veverica", "Kojot", itd. Jedan momak je ostavio čarape preko noći da se suše i kako je bilo hladno ujutro su se zaledile i pretvorile u 2 bumeranga i tako je dobio svoje “trejl ime - Bumerang” priča Aca doživljaje sa prvog puta.

 A kako je on dobio svoje ime “Veliki mrmot” . Da li mu je bilo teško posle 3 meseca hodanja. Da li je imao krize i razmišljao da odustane, sve to slušajte u drugoj epizodi Špacir bećara o Pacific Crest Trailu, najdužoj stazi za pešačenje na svetu. Saznaćete i da li je Aca uspeo, ovaj drugi put, da pobedi početnu krizu, dokle je stigao i kako napreduje.

Obe epizode možete da poslušate na podcastu O radija.

M.J.